Za­hva­lju­ju­ći hra­bro­sti bar­skog va­tro­ga­sca Bo­ža Pe­jo­vi­ća (35) i nje­go­vih ko­le­ga va­tro­ga­sa­ca, po­li­ci­ji i lje­ka­ri­ma, ali i sre­ći, Mi­jaz Me­ho­vić (45) mo­že Bo­žić da sla­vi kao svoj dru­gi ro­đen­dan. Na­i­me, na tem­pe­ra­tu­ri is­pod nu­le, Pe­jo­vić se bez raz­mi­šlja­nja i di­le­me spu­stio u bu­nar du­bok oko 20 me­ta­ra, i sa ko­le­ga­ma iz­vu­kao Me­ho­vi­ća, ina­če rad­ni­ka Elek­tro­di­stri­bu­ci­je ko­ji je bio upao u bu­nar, i spa­sio mu ži­vot.
Kad je eki­pa va­tro­ga­sa­ca, Bo­žo, Ne­nad Kr­stić, Mi­ha­i­lo Jo­vo­vić, Vla­di­mir Đu­ra­no­vić, Bal­ša Bu­di­mić i Bran­ko Je­lić, sti­gla, na mje­stu ne­zgo­de već su bi­la ko­la Hit­ne po­mo­ći i po­li­ci­ja.
– Ko­le­ge su mi na Bo­žić ja­vi­le da je čo­vjek upao u bu­nar u Pe­ču­ri­ca­ma. Osta­vio sam po­ro­di­cu da pra­znu­je, uzeo svo­ju opre­mu, i nas pe­to­ri­ca smo kre­nu­li va­tro­ga­snim vo­zi­lom ka ta­mo. Rad­nik Dis­tru­bi­ci­je je, ka­ko su mi ko­le­ge is­pri­ča­le, po­ku­ša­vao je da ot­klo­ni kva­ro­ve na mre­ži kad je upao u bu­nar. Ni­smo zna­li šta nas če­ka, ali i sa­mo pu­to­va­nje do Pe­ču­ri­ca bi­lo je ote­ža­no zbog le­da na pu­tu, ko­ji je uspo­ra­vao vo­žnju, a zna se da je sva­ki mi­nut u ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma dra­go­cjen. Kad su mi ja­vi­li da je upao u bu­nar po­mi­šljao sam da li je uop­šte živ, jer na­po­lju je bi­lo iz­u­zet­no hlad­no, ci­ča zi­ma, uz jak oluj­ni vje­tar. Do­go­vo­ri­li smo se da se ja spu­stim u bu­nar, s ob­zi­rom da sam ra­ni­je bio na obu­ci za spa­sa­va­nje u ova­kvim si­tu­a­ci­ja­ma. Izuo sam pa­ti­ke, ski­nuo far­mer­ke da bih imao ne­što su­vo za obu­ći kad iza­đem iz bu­na­ra. Obu­kao sam po­treb­nu opre­mu, ve­zao se i po­če­lo je spu­šta­nje – pri­ča Pe­jo­vić, do­da­ju­ći da se pla­šio da mo­žda ne­će bi­ti do­volj­no ka­na­pa, no bi­lo je, te da mu je lak­nu­lo kad su mu re­kli da je čo­vjek živ, i da u bu­na­ru ne­ma vo­de.
Rad­nik je, ka­že on, bio u svje­snom sta­nju ka­da je sti­gao do nje­ga.
– Od­mah me pr­vo pi­tao da li će umri­je­ti. Re­kao sam mu da ne­će, a zna­či­lo mi je da osta­ne svje­stan, pa sam raz­go­va­rao sa njim sve vri­je­me. Re­kao mi je da ne osje­ća ni ru­ke ni no­ge. Pi­tao sam ga za po­ro­di­cu, ka­zao je da ima i unu­ke... Umi­je­će je na ma­lom pro­sto­ru mo­bi­li­sa­ti po­vri­je­đe­nog čo­vje­ka, pra­vil­no ve­za­ti po­jas, ka­na­pe... Ni­je to uop­šte la­ko. Jed­nim ka­na­pom sam bio ve­zan ja, dru­gim sam ve­zao po­vri­je­đe­nog rad­ni­ka, i u ko­or­di­na­ci­ji sa ko­le­ga­ma i po­li­ci­jom po­če­lo je isto­vre­me­no iz­vla­če­nje obo­ji­ce, na „tri-če­ti­ri hop”. Mo­rao sam ga stal­no pri­dr­ža­va­ti, a sam čin iz­vla­če­nja tra­jao je oko 20 mi­nu­ta, i uspje­šno je okon­čan.
Bo­žo is­ti­če da se sve te­ško­će i kom­pli­ka­ci­je br­zo za­bo­ra­ve kad čo­vje­ka ob­u­zme za­do­volj­stvo na­kon što spa­si ljud­ski ži­vot. Ta­ko­đe, u spa­sa­va­nju ži­vo­ta dru­gih, va­tro­ga­sci če­sto ne­ma­ju vre­me­na da raz­mi­šlja­ju o sop­stve­nim ri­zi­ci­ma.
Ina­če, rad­nik Elek­tro­di­stri­bu­ci­je ni­je ni pri­mi­je­tio bu­nar preč­ni­ka oko jed­nog me­tra, dok je pje­ša­čio do obli­žnjeg stu­ba sa ko­le­gom, a ko­ji je bio u rav­ni sa ze­mljom, i za­ra­stao u ko­rov. Za Me­ho­vi­ća je ve­li­ka sre­ća bi­la i to što u bu­na­ru ni­je bi­lo vo­de, jer je ve­li­ko pi­ta­nje ko­li­ko bi uspio da iz­dr­ži na tem­pe­ra­tu­ra­ma is­pod nu­le.
Ka­ko na­vo­di dr Sve­tla­na La­na Vu­če­tić, ane­ste­zi­o­log, Mi­jaz Me­ho­vić je u Op­štu bol­ni­cu Bar do­ve­zen u svje­snom sta­nju, a lje­ka­ri su kon­sta­to­va­li po­vre­de kič­me­nog stu­ba, frak­tu­re re­ba­ra i dru­ge po­vre­de. Zbog pri­ro­de po­vre­da upu­ćen je na da­lje li­je­če­nje u Kli­nič­ki cen­tar u Pod­go­ri­ci, gdje se opo­ra­vlja, a pre­ma pro­cje­ni dok­to­ra, za dva do tri mje­se­ca bi mo­gao da ho­da.D.S.